Nada sa 18 godina dobila orden od Pavelića za klanje dece i žena: Sestra Maksa Luburića sejala strah u ustaškom logoru! Tuđman ju je oslobodio
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Nada Šakić bila je zapovednica ženskog dela logora Stara Gradiška i sestra Maksa Luburića, a svedoci je opisuju kao jednu od najokrutnijih ustaških zločinki.
- Ante Pavelić ju je odlikovao 1944. godine, iako tada nije imala ni 18 godina.
- Posle rata pobegla je preko Austrije i Argentine, a 1998. je uhapšena i izručena Hrvatskoj.
Doba Nezavisne države Hrvatske je za srpski narod jedan od najstrašnijih perioda u njegovoj istoriji. Mnoge žrtve ustaških dželata nisu dočekale pravdu ni decenijama posle smrti.
"Pacovskim kanalima", uz pomoć Rimokatoličke crkve, stotine ustaša na visokim pozicijama prebeglo je u Argentinu i druge države gde su nastavili normalno da žive u narednim decenijama. Među njima bila je i Nada Šakić, koja je umrla u Zagrebu kao slobodan građanin u 85. godini i nikada nije odgovarala za stravična zlodela.
Nada Šakić je rođena u Livnu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, današnjoj Bosni i Hercegovini, 4. avgusta 1926. godine. Bila je sestra po majci Vjekoslava Maksa Luburića, prvog komandanta ustaškog logora Jasenovac. Njena majka je bila udata za Ljubomira Luburića, a posle njegove smrti preudala se za Joza Tambića, s kojim je rodila još troje dece, među kojima i ćerke Nadu i Zoru. Maks je njih dve, svoje polusestre, posle osnivanja NDH, doveo u logor Stara Gradiška, podlogor Jasenovca.
Nada je od 19. oktobra 1942. imala položaj "dužnosnice” u "Ustaškoj odbrani" u logoru Stara Gradiška i bila zapovednica ženskog dela logora, koji je funkcioniosao u okviru logora Jasenovac, čiji je komandant bio njen muž, Dinko Šakić. Uvek je bila u ustaškoj zelenoj uniformi sa opasačima, pištoljem i kamom u čizmi. Patološki je uživala u zverskom mučenju i najčešće ubijala bez ikakvog povoda.
Postoje svedočenja preživelih zatvorenica koja opisuju njena klanja logorašica. Nada bi se nakon pokolja malo "utegla", rukom pročešljala kosu i nastavila dalje kao da je prethodno učinila nešto najnormalnije.
U Staroj Gradiški je za svega tri godine ubijeno oko 80.000 žena i dece, a Nada Tambić, kasnije Šakić, bila je jedan od najvećih zlotvora. Zbog svojih "zasluga", Ante Pavelić ju je 27. marta 1944. odlikovao "Željeznom kalajnom krunom kralja Zvonimira na ratnoj vrpci". Nije imala ni punih 18 godina.
Nada je bila u vezi sa Dinkom Šakićem, a njihov odnos doneo je Dinku vrtoglavi uspon u ustaškim redovima i postao je jedan od najbližih saradnika Maksa Luburića. Venčali su se 12. decembra 1943. godine i zajedno su učestvovali u izvršenju zločina nad Srbima, Jevrejima i Romima. Nemački list "Die Tageszeitung" nazvao ih je "zločinačkim bračnim tandemom Boni i Klajd iz doba Al Kaponea."
U Muzeju žrtava genocida, Nada Šakić je identifikovana po fotografiji u ustaškoj uniformi sa komandantom logora Stara Gradiška Marijom Majom Buždon. A upravo su one, po sećanju logoraša, zajedno sa Božicom Obradović bile takozvana "crna trojka" koja se najviše hvalila počinjenim zločinima. Bile su poznate i kao "hijene smrti".
U istrazi Državne komisije nakon oslobođenja, nesumnjivo je utvrđeno da su počinile niz ubistava i svirepih mučenja logorašica, zbog čega je Maja Buždon osuđena na smrt. Nažalost, Nada je uspela da pobegne iz zemlje, emigrira u Argentinu i izbegne odgovornost za počinjena dela.
Šime Klaić, preživeli zatočenik Jasenovca, Stare Gradiške i Lepoglave, izjavio je da su „sve logorašice drhtale na pomen imena Nade Šakić”.
Ljiljana Ivanišević, zatvorenica u Staroj Gradiški koja je kao dete bila zatvorena i preživela, svedočila je kasnije: "Nade Šakić se odlično sećam i pamtim svaki detalj susreta sa njom. Uvek je imala osmeh na licu i nisam je se plašila, sve dok me nije išibala korbačem kada sam od gladi počela da skidam parče zida."
Deca u ustaškom logoru "Jasenovac":
U krivičnom postupku protiv Nade Šakić 1998. godine, Ljiljana je saslušana kao svedok. Tada je, između ostalog, izjavila: "Nada je skidala minđuše ne otkačivanjem, nego trzanjem rukom, tako da su te minđuše ženama rasecale uši. Skinute minđuše stavljala je na jedan čaršav na kome je bila čitava gomila zlatnih predmeta oduzetih prilikom dolaska žena u logor. Svake noći je učestvovala u nanošenju udaraca ženama koje su bile u tom logoru. Neprekidno je u ruci nosila korbač (bič) i prilikom svakog ulaska u prostorije gde su bile smeštene žene ona ih je udarala tim korbačem. Videla sam prilikom svakog ulaska Nade da su te logorašice bežale jer su znale da će dobiti po koji udarac ako se ne sklone. Glad u logoru bila je svakog dana sve veća, pa sam jednom prilikom ja u dvorištu čupala malo trave da bih to pojela iz zida i koliko-toliko ugasila žeđ. Međutim, tada je naišla Nada i izudarala me tako da sam ja usled toga pala na zemlju. U to vreme bila sam jedino dete u logoru i pretpostavljam da se Nada i danas seća tog postupka koji je učinila prema meni…”
Ljiljana je opisala kako je Nada Šakić ubijala žene u logoru: "Ne sećam se tačno datuma, ali znam da je bilo hladno, pa zbog toga pretpostavljam da je to bio oktobar ili novembar mesec, jer su u to vreme stalno kiše padale. Ja sam se sklonila u položenu kacu u dvorištu, u kojoj je bilo još nekoliko žena, međutim došla je Nada i pucala u dve žene koje su ležale u jednoj kaci. Te žene su bile bolesne i nepokretne. Znam da se jedna žena zvala baka Tomanija iz sela Veliko Nabrđe, opština Đakovo, a druga je bila Ljeposava Lazić, takođe iz Velikog Nabrđa. Prvi put sam tom prilikom videla ubijanje žena i kategorički tvrdim da je to izvršila Nada Luburić, sada Šakić…"
"Znam da su se ustaše u prisustvu Nade Šakić iživljavale nad uhapšenim ženama nanoseći im udarce po najosetljivijim delovima tela upućujući pretnje da niko živ iz tog logora neće izaći. Znam da je izuzetno veliki broj žena svakog dana izvođen navodno na obavljanje radova i da se te žene više nikada nisu vratile u logor. U odabiranju žena za odvođenje, navodno na obavljanje radova, uvek je učestvovala Nada Šakić…”, svedočila je Ljiljana.
Pavu Molnar, Hrvaticu koja je preživela logor Stara Gradiška, ustaše su u februaru 1942. kao devetnaestogodišnju studentkinju medicine uhapsile i transportovale u logor gde je ostala do januara 1944, kada je razmenjena. Pava je uhapšena jer je bila član partizana. "U razmenu su mogli ući samo logoraši Hrvati, dok Srbi, Jevreji i Romi nisu razmenjivani", ispričala je Pava. Ona je dala intervju za "The World History Channel" u kom je govorila o užasima Jasenovca:
"Srpkinje i Jevrejke su odvođene u ’Kulu’. Svako ko je tamo odveden, osuđen je na smrt. Pacovi u kuli bili su veliki kao mačke, išli su po ljudima, grizli im uši. Ja sam videla kamion sa ustašama koji su nosili lopate i žene kojima je naređeno da uđu. One su vikale ’a gde su naše stvari?’ Ustaše bi im odgovorile ’doći će za vama’. Međutim, niko više nije video ove žene. Masa žena je ubijena."
Pava je kroz suze ispričala šta je za nju bilo najpotresnije:
"Kolone majki sa decom dolazile su sa Kozare. Ustaše su majke odvajale od dece. To su mala deca, neka tek rođena, a neka do 15 godina. Taj krik koji se čuo, cela Gradiška je odjekivala od vriske i jauka dece. To se ne može oprostiti. To je strašno! Onda su ta deca odvedena u posebne zgrade. Neke naše Hrvatice su oko njih malo vodile računa, međutim sva deca su od proliva, tifusa i gladi pomrla."
Preživeli logoraš iz Siska, Stare Gradiške i Jasenovca Ljubomir Mihajlović svedočio je o zločinima Nade Šakić u logoru Stara Gradiška 1943. godine:
"Bila je preke naravi i svi logoraši i logorašice izbegavali su susret sa njom, pa čak i pogled na nju. U leto 1943. godine, kada smo išli na rad oko 7 sati, video sam Nadu Šakić kako je ubila jednu mladu logorašicu, starosti oko 30 godina, koja je čistila park metlom. Nada je sedela u parku i iz sedećeg stava pucala u leđa te logorašice, sa udaljenosti oko 10 metara. Ona je to uradila kao iz hobija, jer ista logorašica nije ništa bila kriva. Nada Šakić je tu logorašicu ubila jednim metkom, a pre toga je izašla iz crkve katoličke koja se nalazila u krugu toga parka. Po ubistvu te logorašice ona je i dalje ostala da mirno sedi na klupi u parku, kao da se ništa nije dogodilo. Nije se uzbuđivala, jer je to njoj bila svakodnevna praksa, da batina i ubija logorašice, bilo pištoljem ili kamom…"
Ljubomir je u svom svedočenju opisao još užasnije scene ubistava za koja Nada Šakić nikada nije odgovarala i umrla je u Hrvatskoj kao slobodan građanin:
"Otprilike oko dvadesetak dana po ubistvu logorašice, lično sam video kako Nada Šakić kolje jednu logorašicu na stepeništu glavnog ulaza u ’Kulu’. Uhvatila ju je za kosu s leđa levom rukom, a iz čizme je desnom rukom izvadila kamu i presekla vrat logorašici s prednje strane, ista je pala na stepenište. U ’Kuli’, gde se nalazila radionica gde sam ja radio, bilo je mučilište za logorašice, gde ih je dovodila, mučila i ubijala Nada Šakić. Vrlo često sam lično video kako Nada odvodi logorašice u ’Kulu’, a odmah zatim se čuje vrisak koji smo svi čuli u radionici. Koje je odvela logorašice, nisu se nikad vratile iz ’Kule’..."
Zabeleženo je mnogo svedočenja o zlodelima monstruozne Nade Šakić. Kroz logor Stara Gradiška prošlo je preko 80.000 žena, i oko 10.000 dece, od kojih su skoro svi pobijeni ili umrli od zaraznih bolesti zbog katastrofalnih uslova života.
Dinko i Nada Šakić su u maju 1945. pobegli u Austriju sa drugim ustašama. Naime, posle završenog Drugog svetskog rata, Rimokatolička crkva aktivno je pomagala ustašama i nacistima da pobegnu i izbegnu pravdu. Vatikan i njegove ustanove razvile su čitavu mrežu puteva za bežanje ratnih zločinaca zajedno sa obaveštajnom službom SAD - takozvani "Pacovski kanali". Tim kanalima je hiljade ratnih zločinaca stizalo u Rim sa lažnim pasošima, koji su često bili i dokumenti Međunarodnog crvenog krsta, a odatle su upućivani uglavnom u Španiju i Južnu Ameriku u zemlje gde su vladali režimi pod velikim uticajem Rimokatoličke crkve.
Među hiljadama zlikovaca koje je Vatikan spasio odgovornosti za zlodela, bilo je i preko 200 ustaških čelnika, kao što su Ante Pavelić, Maks Luburić, Ljubo Miloš, Andrija Artuković, nadbiskup Ivan Šarić i mnogi drugi, a među njima i Dinko i Nada Šakić.
U Austriji su dobili sina, kome je kum na krštenju bio Ante Pavelić. Iz Austrije su se sklonili u Đenovu, a odatle pacovskim kanalima u Argentinu, koje je organizovao Krunoslav Draganović, čovek od poverenja pape i Alojzija Stepinca. U gradiću Santa Terezita živeli su mirno kao Ljubomir Bilanović i Nada Esperanca Tambić de Bilanović u vili od 200 kvadrata na obali Atlanstkog okeana. Godine 1947. u Rosariju su otvorili malu fabriku tekstila. Dobili su još dvoje dece i svima je krsni kum bio Ante Pavelić.
Kada je 1998. godine pokrenuo pitanje izručenja Dinka Šakića Hrvatskoj, ni SR Jugoslavija ni Hrvatska prvobitno nisu spominjale izručenje Nade Šakić, koja je istraživačkom timu novinara argentinskog Kanala 13 rekla: "Moj muž je nacionalni heroj u Hrvatskoj i neće mu biti suđeno!"
Dinko Šakić izručen je Hrvatskoj 18. juna 1998. godine, a zagrebački Jutarnji list 27. juna preneo je da je Efraim Zurof, direktor "Centra Simon Vizental", pokrenuo istragu i protiv Nade Šakić za zločine koje je počinila u koncentracionom logoru Stara Gradiška.
Viktor Ramos, šef odeljenja argentinske vlade za borbu protiv rasizma, 16. jula 1998. saopštio je da je podignuta optužnica protiv Nade Šakić, koja je tada imala 72 godine. Savezna Republika Jugoslavija 22. jula zatražila je izručenje Nade Šakić od Argentine zbog krivičnog dela genocida i ratnih zločina. Argentinska policija uhapsila je Nadu 24. jula, a do izručenja određen joj je kućni pritvor.
Ubrzo posle toga, već 28. jula, Hrvatska je takođe uputila Argentini zahtev za izručenje Nade Šakić da bi joj se sudilo za ratne zločine koje je počinila u koncentracionim logorima Stara Gradiška i Jasenovac i u skladu sa pravilima međunarodnog prava, dostavila dokaze o zločinima za koje je tereti. Narednog dana, argentinski zvaničnici izjavili su da je odlučeno da se Nada Šakić izruči Hrvatskoj, a Viktor Ramos je rekao: "Politička odluka je doneta. Izručićemo je Hrvatskoj. Svesni smo da žrtve žive u Jugoslaviji, ali su zločini počinjeni u Hrvatskoj."
Prvog novembra 1998. godine Nada Šakić je na aerodromu u Buenos Ajresu predata pripadnicima Interpola i hrvatske policije, koji su je ukrcali na avion za Frankfurt, odakle je 2. novembra letela za Zagreb. Na zagrebačkom aerodormu je uvedena u policijsko vozilo, a na rukama nije imala lisice. Smeštena je u Okružni zatvor u Remetincu, u zasebnu ćeliju, u istom zatvoru gde se od 18. juna nalazio njen suprug Dinko Šakić.
Vrlo brzo se pokazalo da je suđenje Nadi Šakić bilo najobičnija farsa i da je Hrvatska podnela zahtev za izručenje Argentini da bi sprečila njeno izručenje SR Jugoslaviji, gde bi odgovarala za stravične zločine koje je počinila. Naime, 1. februara 1999. godine Županijsko tužilaštvo u Zagrebu odustalo je od daljeg krivičnog gonjenja Nade Šakić, jer tokom istrage "nije utvrđena osnovana sumnja" da je počinila krivično delo za koje se tereti. Postupak protiv nje je obustavljen i već u poslepodnevnim časovima puštena je na slobodu.
Po izlasku iz zatvora, novinarima je dala kratku izjavu: "Osećam se izvrsno, pravda je pobedila. Srećna sam što sam došla u svoju zemlju, to mi je i bila najveća želja." U Argentinu nije imala nameru da se vraća, jer kako je ukazao njen advokat, tamo joj je pretila opasnost od izručenja SR Jugoslaviji.